Lekso Saičić: Ratnik koji je sabljom porazio japanskog samuraja

Kada se pomene samuraj, većina ljudi pomisli na nepobedive japanske ratnike, njihove legendarne katane i vekovima negovanu veštinu mačevanja. Međutim, malo je poznato da istorija beleži neobičan dvoboj u kojem je jedan ratnik sa Balkana izašao kao pobednik protiv japanskog samuraja. Reč je o Aleksandru Leksu Saičiću, crnogorskom oficiru i jednom od najpoznatijih junaka iz plemena Vasojevića.

Rođen 5. avgusta 1873. godine u selu Vinicka kod Berana, Saičić je još kao dečak pokazivao osobine koje će ga kasnije proslaviti. Bio je izuzetno okretan, brz i vešt u rukovanju oružjem, a hrabrost koju je pokazivao tokom života donela mu je mesto među legendarnim ratnicima svog vremena.

Posle završene gimnazije u Dubrovniku, školovanje nastavlja u Beogradu, gde pohađa Pešadijsku podoficirsku školu. Nakon toga službuje u Crnoj Gori kao ađutant Vasojevićke brigade, ali želja za vojničkim usavršavanjem vodi ga mnogo dalje. Neko vreme provodi u Carigradu, gde stupa u službu Osmanskog carstva kao poručnik carske garde. Posle tri godine odlazi u Mandžuriju i pridružuje se ruskoj vojsci, ne sluteći da će upravo tamo steći besmrtnu slavu.

Početkom 20. veka izbio je Rusko-japanski rat, jedan od najznačajnijih sukoba tog doba. U njemu su se sukobile dve velike sile koje su nastojale da uspostave dominaciju na Dalekom istoku. Upravo tokom tog rata dogodio se događaj koji će ući u istorijske anale.

Prema sačuvanim svedočenjima, japanska strana je uoči jedne velike bitke predložila dvoboj između dva ratnika. Takvi megdani imali su snažan simbolički značaj i predstavljali su pitanje časti za obe vojske. Ruski komandant, admiral Zinovij Rožestvenski, zatražio je dobrovoljca koji bi izašao na crtu japanskom mačevaocu.

Među prvima se javio Aleksandar Lekso Saičić.

Dobivši dozvolu, crnogorski oficir krenuo je ka mestu dvoboja dok su ga posmatrale hiljade vojnika obe armije. Sa jedne strane stajao je ratnik odgajan u tradiciji samuraja, a sa druge čovek sa balkanskih planina, poznat po svojoj veštini sa sabljom.

Kada je borba počela, usledio je pravi sudar dve ratničke tradicije. Sablje su sevale velikom brzinom, a protivnici su odbijali udarce jedan za drugim. U jednom trenutku japanski ratnik uspeo je da okrzne Saičića po čelu. Krv se pojavila na njegovom licu, što je protivnika navelo da pomisli kako je pobeda blizu.

Ali upravo tada usledio je preokret.

Koristeći trenutak nepažnje, Saičić je munjevito uzvratio. Jednim preciznim zamahom sablje pogodio je protivnika i oborio ga na zemlju. Japanski ratnik ostao je mrtav na bojnom polju, dok je njegov konj odjurio nazad ka japanskim položajima.

Prema opisima savremenika, među ruskim vojnicima nastalo je oduševljenje. Pobeda u dvoboju imala je snažan moralni efekat i dočekana je kao dokaz da japanski ratnici nisu nepobedivi. Saičić se, međutim, poneo kao pravi vitez. Pre nego što se vratio svojim saborcima, odao je poštu poginulom protivniku.

Po povratku u ruski logor dočekan je uz najviše vojne počasti. Vojni orkestar svirao je marš, vojnici su bili postrojeni, a komandanti su mu lično čestitali. Među onima koji su mu uputili priznanje bili su admiral Rožestvenski, ali i japanski admiral Togo, jedan od najpoznatijih pomorskih zapovednika svog vremena.

Za pokazanu hrabrost ruska vlada mu je dodelila doživotnu novčanu nagradu, unapređen je u čin kapetana i postavljen za komandanta konjičkog eskadrona Amurskog dragunskog puka. Tokom vojne karijere odlikovan je brojnim ruskim, crnogorskim i stranim ordenima.

Njegov ratni put bio je ispunjen iskušenjima. Tri puta je ranjavan u borbama, ali je svaki put nastavljao da se bori bez povlačenja sa fronta. Takva upornost dodatno je učvrstila njegov ugled među saborcima.

Sudbina je, međutim, htela da ovaj neustrašivi ratnik život ne izgubi na bojnom polju. Umro je 7. aprila 1911. godine na Cetinju, u 38. godini života. Tokom požara u kraljevskom dvoru pokušavao je da spase dragocenu književnu i arhivsku građu. U tom poduhvatu skočio je sa drugog sprata zgrade i zadobio povrede od kojih se nije oporavio.

Sahranjen je uz velike vojne počasti, a uspomena na njega nastavila je da živi među Vasojevićima i širom Crne Gore. Posebno mesto u toj legendi zauzima priča o dvoboju sa samurajem – događaju koji i danas zvuči kao scena iz avanturističkog romana, ali je ostao upamćen kao jedno od najneobičnijih poglavlja u istoriji balkanskih ratnika.